Саша Радуловић: први српски некомунистички министар после Другог светског рата
Нови српски министар финансија за веома кратко време по доласку у владу показао је оно што сви ми некомунисти знамо веома добро: истинском некомунисти не треба много да искаже ту своју хвале вредну особину. Министар Радуловић је већ почео да ради оно за шта се годинама јавно залагао: он инсистира на смањењу државне потрошње и у том свом захтеву је и конкретан и јасан и одлучан. Такође, он не оставља простора неким међурешењима којима се српска политика одликује од 1990.године и такозване транзиције из планске у тржишну економију. Он захтева капитализам. И то је то.
Није стога чудо што се нашао на удару Динкића, Ђиласа и целокупне левичарске јавности у Србији. Радуловић инсистира на смањењу државне администрације (и то радикалном смањењу, не козметичком), смањењу пореза и убрзању административних процедура. Он жели да уведе тржишну привреду у Србији. За разлику од Динкића, типичног бљутавог социјалдемократе, који је смисао економије видео у томе да државни новац поклања страним компанијама да ове раде у Србији оно што иначе раде свуда по свету без толиког или било каквог премирања (да не улазимо сад у занимљиву тему колико су такви српски функционери у протеклим годинама добили новца на име провизије од тих истих страних компанија у циљу поклањања новца пореским обвезника истима). Стога и не чуди што Динкић данас толико арлауче на Радуловића али чуди због чега српски медији не ураде следећи домаћи задатак: како је то могуће да се Млађан Динкић свих ових година у јавности доживљава као некакав „неолиберал“ а цело време инсистира на државним субвенцијама и директном уплитању државе у привреду? Одговор на ово питање је, наравно, веома јасан и своди се на то да су српски новинари углавном елементарно (економски) неписмени.
Радуловић апсолутно схвата основни проблем Србије-нерад. Јавашлук. Необразованост. Он разуме да српска привреда очајнички треба растерећење. Као што разуме и да српски тајкуни нису српска привреда но паразити, штеточине и криминалци. Његов фокус је на људима из средњег и малог бизниса који се свакодневно рвају са огромном бирократијом и неефикасним правосуђем. Он инсистира на смањењу пореског оптерећења јер схвата да је најбоље кад новац остане код оних који су га и зарадили. И ту се он јасно разликује од министра финансија Крстића који ради оно што и сви финансијски чиновници на свету чине кад дођу на јавну функцију: примењују рецепте својих професора на факултетима који су већински левичари и који перманентно траже повећање пореза како би осигурали приходе хронично растућој државној апаратури која је опет продукт потребе да се држава све више меша у оне послове који јој апсолутно не припадају и тиме директно крши личне слободе својих грађана. Крстић, према томе, није изузетак: он би, човек, само да повећава порезе. И то је сав његов концепт, нема ту ништа даље од тога.
Србији не требају већи порези. Србија треба мање порезе, мање администрације, мање државне надлежности. Србији не требају јавна предузећа која немилице троше новац пореских обвезника и служе као скровишта за партијске апаратчике и хуље различитих врста. Србији треба конкуренција која вуче привреду, а у тој непрестаној утакмици чији је највећи победник потрошач-држава нема шта да се меша.
Због свега наведеног треба очекивати да ће многи да нападају Радуловића, почев од самих чланова владе. Он је ипак први истински српски реформиста након пада комунизма. Он није мењао своје базичне вредносне принципе и идеје у протеклом периоду у зависности од политичких потреба и интереса. Он, на крају крајева, и није политичар. Он није био Арканов телохранитељ који је у једном моменту схватио да се „патриотизам не сипа у трактор“. Он није ишао код мама Мире да би га похвалила чика Слоби да му да неку лепу функцију у странци. Он није 1990. грмио у Новом Пазару да ће неки са турским барјаком у руци остати и без барјака и без руке да би потом открио Америку. Он, веровали или не, није чак био рецензент или макар аутор уводног дела у некој Шешељевој књизи да би га потом у библиотеци клепила по глави Веберова „Протестантска етика“. Дакле, реч је о човеку јасних принципа, јасних идеја и одлучних намера.
Нек` му је Господ у помоћи у влади Србије.
За Србију у НАТО-у и ван ЕУ
У
Србији постоји на десетине политичких партија и још више невладиних
организација, новинара и интелектуалаца и квазиинтелектуалаца свих боја, мириса
и укуса који имају најразличитије могуће погледе о друштвеним питањима. Тешко
да постоје не две партије него два човека који имају идентичне политичке
погледе. Опет, упркос свим тим многобројним разликама, нећете наћи нити једну
странку или удружење које заговара улазак Србије у НАТО пакт и истовремено се
оштро противи чланству у Европској унији.
Постоје они који су за чланство Србије у НАТО-у, с тим да су они у драстичној мањини у Србији. Међутим, такви су истовремено и за улазак Србије у ЕУ. Зашто не постоји партија или организација која би као своје основне програмске циљеве навеле наслов овога текста? Одговор је јасан и логичан: 1945. године комунисти су извршили преврат уз помоћ Совјетског савеза, окупирали су Србију и трајно су пореметили основице њене политике, друштва и, уопште узев, вредности на којима се некадашња грађанска Србија заснивала.
Да су ројалисти и легалисти победили 1945. године Србија би постала чланица НАТО пакта исте оне године кад је овај савез и основан. Разлози су више него очигледни: краљевина Србија и њена наследница Југославија биле су конзервативне државе, наслоњене на Запад, орјентисане ка тржишној економији. У оба светска рата Србија је била савезница западних сила, не због љубави већ због чињенице да су те земље у односу на ривалске блокове биле најближе српским слободарским идеалима. Уосталом, то је био став не само српских конзервативаца него и западних: генерал Шарл де Гол никад није признао злочинца Тита за легитимног председника Југославије а за време самог рата амерички кинематографи снимили су 1943. филм о четницима у којима су јасно навели да је једини истински антифашистички покрет у Југославији заправо онај под водством ђенерала Михаиловића. На крају крајева, председник САД Труман је и одликовао постхумно Михаиловића док је један ранији амерички председник Вудро Вилсон на Видовдан 1918. године замолио америчке грађане да се помоле за „храбри, слободољубиви српски народ чији идеали су идентични оним америчким“.
Дакле, за ројалистичку, конзервативну, десничарску, хришћанску и слободарску Србију дилеме никад није нити било. Међутим, као што је већ наведено, она је 1945.године уз помоћ страног окупатора-Совјетског савеза-предата у руке комунистичким зликовцима и терористима. Грађанска Србија суочила се тад са отвореним и бруталним геноцидом проведеним од стране комуниста (који су, на крају крајева, још двадесетих година уништење грађанске Србије прокламовали као свој програмски циљ и на основу истог и потписали споразум о заједничком дејству са усташама Анта Павелића). Један део грађанске Србије физички је ликвидиран, други је протеран из земље а над преосталим делом извршен је културни геноцид који се састојао у непрестаној манипулацији српским вредностима и историјом. Основни циљ те пропаганде био је да Срби забораве своје прекомунистичке корене и основе, да постану тиква без корена којом ће комунистички скоројевићи и никогојевићи да манипулишу како желе.
Тај циљ комунисти су успешно завршили. Значај пада Берлинског зида једино није схваћен у Србији. Комунисти у свим партијама су наставили да шире пропаганду против Запада и пре свега Америке. Они су пригрлили један суманути шовинизам, национал-комунизам и облатили су све позитивне српске вредности које су стигли да облате. Слободан Милошевић је водио политику заштите својих приватних интереса с једне, те воскресенија комунистичког мртваца, с друге стране. Комунистичка Србија није прихватила да се помири са историјским поразом 1989. године и одвела је стога цели српски народ на Балкану у историјски пораз чије сразмере не можемо још нити да утврдимо.
С друге стране, приучени „европејци“ су се намножили од 2000. године у Србији. Ако их пажљивије погледате схватите да је листом реч о деци комунистичких функционера. Они су прихватили „европејство“ јер су схватили да је данашња Европска унија потпуно скренула са својих деголовских темеља, да је то данас модерни Совјетски савез чију срж чине бриселски чиновнички готовани, комесари (чак је и терминологија идентична) и леви „интелектуалци“ чија је сврха непрестано понављање матрице о потреби за „хуманијим капитализмом“, „солидарној Европи“ а што заправо само значи што више овлашћења за Брисел, што више директива које се намећу државама чланицама и грађанима и што више новца за све оне који штите овај модерни тоталитаризам. Е, управо ту су овдашњи „европејци“ видели своју шансу: фондови који ће заменити некадашње комунистичке, који ће им омогућити да наставе да раде онако како су цели свој живот радили и они и њихови очеви и дедови, односно да не раде ништа и да за то буду лепо плаћени.
Данашња Европска унија је монструм који никако не треба Србији. Србији треба слобода, слободно тржиште, рад, хришћанска етика. Доста је било левичарења, атеизма и скарадности. Некадашња грађанска, десничарска, ројалистичка и конзервативна Србија никад не би допустила да у њој министрица стране државе критикује одлуке суверене српске владе. Госпођо Олсон-идите у Шведску и тамо штитите такозвана права поремећених хомосексуалаца. Некадашња Србија болештине никад није промовисала као вредности. Такође, доста је било и дириговане привреде, другова господе комесара, деце цвећа и осталих ленштина. Србија треба да се уозбиљи и врати коренима.
Такође, Србија мора да се сети да она није никаква источна деспотија. Срби немају оригинално источни сентимент. Срби су народ активан, победници, освајачи, борци за Слободу. Источњаци контемплирају, Срби делају. Срби су типичан западни народ, и не само то: Срби су конституисали модерну западну цивилизацију. Сетимо се Душановог законика: то је први пут у историји да је неки владар потпуно својевољно, на врхунцу своје моћи и неприсиљен од било кога, донео правни акт који је ограничавао његову сопствену моћ. Рече Душан, „овај Законик је једнак за све и пред њим су исти и цар и сиромашак“. Енглеска Magna Charta Libertatum хронолошки јесте испред Душановог законика али она нити је досегла дубину потоњег акта нити је била израз слободне воље: њен доносилац, краљ Џон Без Земље, био је под притиском властеле која је тражила политичке уступке да би заузврат финансирале краљеве ратове. Према томе, први пут у модерној историји Европе Душанов законик доноси једну нову идеју, идеју закона који ограничава владареву самовољу, уређује друштвене односе складно праву и правди у што је могуће ширем обиму и, на крају крајева, трасира пут свим оним просветитељским идејама које ће запљуснути Европу неколико векова после.
Дакле, Србија историјски и вредносно не само да припада него је и конституисала Западну цивилизацију. С друге стране, данашња Србија је војно окружена чланицама НАТО пакта и та чињеница само додатно доказује којој страни света и зони утицаја припада Србија. Стога, она треба да уђе у НАТО пакт, што због војно-тактичко-политичких разлога то још више управо због тога да се и тим конкретним актом стави до знања свима у Србији, а комунистима и левичарима свих боја поготово, да је Србија на Западу, да је Србија Запад, да је Србија стара европска држава базирана на Слободи.
